Ovako bi u najkraćem moglo da se opiše sve ono što smo sa Jovanom prošli u proteklih nekoliko nedelja. Ne želim i nemam snage da se vraćam natrag, ali zbog mojih prijatelja koji više ne smeju ni da me pozovu a redovno svraćaju na ovaj Blog, rekoh da napišem neke novosti. Naravno nadovezujem se na događaje opisane u prethodnom postu.

Nakon što je (kao što je opisano u poslednjem Update-u) Jovana počela da pokazuje prve optimistične znake oporavka, nekako je sve stalo na tome. Doktori nisu imali izbora i morali su da nastave sa hemoterapijom, a pošto je njeno stanje bilo stabilno pustili su nas kući. Nimalo prijatna situacija, osim što nije mogla da se seti imena predmeta, stvari, hrane, Jovana je imala problem i sa memorijom, u smislu da je pamtila šta se dešava taman nekih 20-tak sekundi. Nismo je forsirali, pokušavali smo sa nekim knjižicama daleko ispod njenog uzrasta, i taman kad bi nakon nekih kratkih vežbica pomislio da je konačno naučila nešto novo, par sekundi nakon toga ponovo bi imala problem da se seti sopstvenog imena.

“Gladna sam”

“Hoću nešto slatko”.

Ovo su verovatno dve jedine rečenice koje tih dana izgovorala. I ne samo to, već zbog kratkotrajnog pamćenja (ili ko zna čega već), jedno 100 puta je tražila nešto slatko, svaki put zaboravljajući da je prethodno nešto već pojela. Bilo je i smešno i tragično u isto vreme. Na kraju sam se dosetio i ostavljao omote od čokoladica na stolu, odmah pored nje.

Kada sam jednom mom prijatelju objasnio šta nam se dešava njegov komentar bio je u stilu “jebote … da li je moglo išta gore da se desi”. Odgovor je stigao istoga dana.

Ako se ne varam, bio je to četvrtak, Prvi maj. Još jedan u nizu neradnih dana. Jovana je počela da kašlje. Suvo, odvratno, sa napadima koji su u početku trajali oko 20-tak minuta svaki put produžujući se sve više i više. Odmah smo googlali i otkrili da citostatik koji je poslednji primala može da izazove kašalj kao nuspojavu. Iste noći dobila je temperaturu koja nije prelazila kritičnih 38.5 (zbog citostatika i/ili neutropenije uopšte nije neuobičajena temperatura koja ne bi trebala da ide preko 38.5C). Nakon dve neprospavane noći u subotu smo iscimali jednog od Jovaninih hematologa koji je nekim slučajem bio na klinici. Leukociti 1.0, ali miran CRP i temperatura koja nije prelazila 38.5 realno nisu bili alarm za uzbunu. Slično je bilo na pregledu kod drugog lekara narednog dana. No, kašalj nije prestajao.

Konačno došao je ponedeljak (5. maj). Temperatura je tokom prethodne noći bila gotovo 39C, leukociti dodatno pali na 0.6. Jovana ponovo hospitalizovana, smesta uključeni antibiotici (longacef i amikacin). Snimak pluća bio je uredan, ali temperatura uprkos antibioticima nastavila da raste. Iako je maltene naizmenično primala antipiretike (paracet, brufen i novangetol), temperatura je naredna 3 dana stalno bila tu negde oko 39C. Krvna slika otišla dođavola, Leukociti pali na 0.3, Hemoglobin na 65. Uprkos temperaturi morala je da primi transfuziju. Zbog niskih trombocita non stop ima sukrvicu u nosu. Povraća. U “sadržaju” vide se ugrušci krvi. Užas. Sve vreme ponavljam sebi “ok, izgleda dramatično, ali biće sve ok”.

Četvrtak, 8. Maj. Jovani su promenili antibiotik, od danas između ostalog prima Baktrim. Moja Sara (koja je btw lekar) zna što to znači i plačnim glasom mi preko mobilnog saopštava novosti. Doktori sumnjaju na Pneumocystis Carinii. PCP. Bakterija koja ne ugrožava normalne zdrave ljude, već one sa kompromitovanim imunitetom. AIDS, Leukemia… Ako se na vreme ne krene sa odgovarajućim antibiotikom, fatalna je. Molimo se Bogu da to ipak nije TO.

Narednog dana Jovanino stanje nepromenjeno. Broj respiracija popeo se na 60-tak u minutu. Doktori su sada već sigurni da je u pitanju PCP, Jovanina doktorka nam optimistički saopštava da se očekuje rezolucija simptoma u narednih 48h. Naravno, nisu isključene i komplikacije, ako krene po zlu Jovana može u roku od par sati završiti na aparatima za disanje. Sve vreme pomoću pulsnog oksimetra zabrinuto merimo puls i saturaciju kiseonika koja je negde oko 94%. I onda, baš kako je Jovanina doktorka rekla, u narednih 48 sati temperatura je lagano počela da opada tako da tokom vikenda uopšte nije ni imala temperaturu, disanje se smirilo, napadi kašlja su prestali a saturacija je lagano otišla na normalu. Sumnja na PCP i odluka doktora da uključe Baktrim Jovani je spasila život. Nekoliko dana nakon toga pustili su nas kući.

Da stvar bude još lepša, zajedno sa oporavkom od PCP-a nekim čudom Jovana se vratila u svoje manje više uobičajeno stanje u neurološkom smislu. Problem sa imenovanjem stvari oko sebe (aphasia) gotovo je potpuno nestao, a memorija se popravlja iz dana u dan. Na testu kod psihologa uredno je uspevala da usmeno izgovoren niz od 5 brojeva izgovori obrnutom redosledu.

Neke stvari još uvek nisu savršene ali imamo puno razloga da budemo optimisti. A ja nadu da će ovo biti i poslednji post o bolestima i problemima. Ah da, nadam se da će sledeći biti o programiranju a ne politici 😉