21. Jun. Prvi dan leta, najduži dan. Svetski dan muzike. Jamiroquai u Beogradu.
Karte su stigle još pre par nedelja posredstvom ticketservis.com sajta. Nisam se usudio da platim sa cc-om, već sam iskoristio staro dobro pouzeće. Posle dva dana karte su bile tu. Cool!
Na sajmište smo stigli oko 20h. Neopisiva gužva na ulazu, drotovi nas tretiraju kao stoku. “Ne može metalni novac, ne može upaljač, ne može ništa bre unutra” dere se stoka u plavom čiji pendrek je nekoliko puta duži od inteligencije. Nakon cirka pola sata smaranja unutra smo. Naravno, moj Canon ostavio sam u kolima, tako da mogu samo da slikam sa Nokiom. Bedak.
Unutra već sviraju neki anonimusi. Mislim da su iz Pule. Žešće su smorili. Prisećam se kako smo popljuvali Van Gogh na koncertu Metallice. Hej, ovi su još gori. Unutra je vruće ali još uvek podnošljivo. Predgrupa je završila, koncert samo što nije počeo. Dopisujem se sa Markom, on je kao i gomila drugih ljudi još uvek ispred hale. Cimam se sa Sarom bliže bini, tamo je Sarina Maca sa frajerom i ortacima. Oni već cirkaju neko pivo, Sara i ja se odlučujemo za isto. Za šankom troje ljudi služi nas 50-tak ?!! Kada smo već gotovo shvatili da je mission impossible doći do pića, Sara uspeva i provlačimo se natrag ka bini. Koncert počinje.
Set lista je slična kao i ona na koncertu u Budimpešti. Zvuk je očajan verovatno zbog užasno neakustične hale. Iako znam većinu stvari, sve dok JK ne počne da peva ne znam zasigurno šta tačno sviraju. No svejedno, raja je napaljena, naročito kada JK napravi neki od njegovih čuvenih pokreta (čitaj skokova). Svi smo valjda presrećni da uopšte neko želi da dođe i svira kod nas. U hali je sada već pakao, teško se diše, a da stvar bude još gora svi oko mene skaču sa jebenim cigaretama u rukama. Zamalo sam se potukao sa likom koji me je zakačio sa cigaretom po ruci i žešće opekao. No, lik se kulturno izvinuo, i vraćam se koncertu.
JK me je oduševio kada je izvadio mač Džedaja, ali i razočarao što odmah nisu otprašili “use the force” (koju su svirali nešto kasnije). Njegov kratak pokušaj da bude duhovit (malo je bulaznio o sexu i brzoj vožnji) neću ni da komentarišem.
Kada su završili standardni set, nakon 5 minuta zaglušujuće buke bend se vraća na bis. Otprašili su “Deeper Underground” što je naišlo na najveće oduševljene publike, totalni delirijum. I onda, umesto bar još dve tri stvari jednostavno kraj, momci su zapalili sa bine. Konstatujem da Virtual Insanity nisu ni svirali.
Šta reći na kraju ? Dobar koncert uprokos katastrofalnoj organizaciji i paklenoj vrućini u hali. Ponovo kažem nikad više koncert u Beogradu, menjam svoju potpuno mokru majicu i sedamo u auto.
Po povratku u provinciju, drotovi me hvataju na radaru. Vozio sam 103 a ograničenje 60. Nekako uspevam da sačuvam dozvolu uz ticket od 1500 din, što cenu sinoćnje zabave podiže na 100-tinak eura. Sledeći put za te pare idem u Budimpeštu.
Kada sam se jutros izmerio imao sam 1kg manje. Makar neka korist od sinoćnjeg pakla.