Kada je na kraju svog prvog koncerta u Srbiji (Jun 2004-te) James Hetfield pitao raju treba li Metallica ponovo čekati 25. godina pre nego dođe u Srbiju, čuli su naravno jedno glasno i odlučno Noooo! I nisu slagali, premda kao i da jesu, ponovo smo ih čekali gotovo 10 godina!
Za razliku od nekih “hard core” fanova iz moje generacije (a ja btw imam 37), Metallicu sam počeo da slušam “tek” kada su objavili Master of Puppets, tamo negde kasnih 80-tih prošlog veka. Nikada do 2004 nisam bio na njihovom koncertu i iskreno govoreći prestao sam da budem hard-core fan od trenutka kada je i moja mama počela da pevuši neke njihove pesme.
Pa ipak, Metallica je jedan od par preostalih istinski velikih bendova koje ovih dana moja generacija uopšte može da sluša. The Ramones (kao i mnogi drugi) nažalost više nisu ni među živima, tako da svaku priliku da odslušam jedan ovakav koncert sa najboljeg mogućeg mesta (Fan Pit naravno) nipošto ne propuštam.
Na sinoćni koncert upao sam za vreme svirke benda koji se zove Machine Head i to je otprilike sve što znam o njima, a obzirom na kvalitet svirke koji su pružili verovatno nema ni potrebe da se trudim da saznam više.
Koncert Metalike počeo je oko 9:20PM sa Hit the lights (prva stvar sa prvog Kill’em All albuma). Iako sam unapred znao celu set listu, nekako sam se potajno nadao da zaboga neće svirati ceo Black Album. Nažalost svirali su ga.
Da se razumemo, svirka je bila tehnički odlična (uz par ispadanja koja nisu remetila utisak), bend je pružio sve što jedan bend u tim godinama može pružiti, efekti su bili odlični (oslepeo, ogluveo i dobio EPI kada su svirali One), nikada nisam bio bliže bini … ali nekako su emocije izostale, izostao je taj “VAU” efekat.
Ako mogu tražiti razloge mogu se setiti barem dva. Prvi je lako uočiti po snimcima iz fan pita koje vidite na YT-u. Da li ste ikada bili na heavy metal koncertu sa toliko šminkera, hipstera i ostalih maminih i tatinih sinova koji su više vodili računa o frizuri i tome šta će staviti na FB nego o koncertu? J*ga, karta za fan pit nije jeftina i očigledno da je prava zabava bila samo u prvim redovima na onim ogradama koje dele binu i ostatak partera od fan pita.
Drugi razlog je realno očajna set lista. Mislim, da, jeste 20 godina od Black Albuma, jeste to album koji je proslavio Metaliku do te mere da ih i moja mama može slušati, ali trebali su dođavola svirati nešto manje od celog jebenog Black albuma odsviranog unatraške (jaaao nemojte ovo preneti našim crkvenim velikodostojnicima) :).
Na kraju koncerta James je ponovo pitao “Treba li Metallica ponovo da čeka blah blah blah … ” i naravno da su fanovi rekli Nooo … ali ko pita fanove …