Category: Razno

Bilo je to sada već davne 2001 godine, dobio sam svoj prvi pravi full time posao za jednu američku kompaniju i od kolege dobio preporuku da otvorim račun u Delta Banci preko koje si u to vreme najjednostavnije mogao primiti devizne uplate iz inostranstva. Nakon otvorenog računa u banci dobio sam instrukcije za prijem novca iz USA gde mi je rečeno da će me njihova službenica pozvati kada novac bude pristigao.

Moram da priznam da sam bio nervozan tokom čekanja na prvu platu. Približno bio je u pitanju iznos moje godišnje plate na fakultetu (gde sam u to vreme takođe još uvek radio), a wire transfer je trajao nekoliko dana. No sve je bilo okay, jednoga jutra zazvonio je telefon, javila se izvesna Sanja iz Delta Banke (jako slatka devojčica btw) koja mi je ljubazno rekla da imam priliv i da kad nađem vremena skoknem do njih.

Narednih meseci sve je bilo savršeno, pravi medeni mesec, radio bih standardno svoj programerski posao a tamo negde oko 10-tog u mesecu očekivao isplatu i poziv od gospođice Sanje iz Delta Banke. Nakon poziva odlazio bih u banku gde bi me ljubazno posadili u kožnu fotelju dok bih čekao da se novac prebroji i pozvali me tek nakon što bi novac bio uredno spremljen u kovertu gde bih ga uz maksimalnu diskreciju mogao pokupiti.

Vremenom Sanja je otišla iz banke a umesto obaveštavanja telefonom – ti si bio taj koji je morao zvati banku (ili se lično cimati do banke) oko eventualnih uplata. U međuvremenu umesto Sanje došli su neki novi likovi koji su prosto obožavali kada im dođe lik zbog koga odnekud moraju istresti američke dolare (kojih naravno po pravilu kod njih nije bilo ni za lek), a komentari iz tog vremena bili su tipa “Batice jel ti ovo nešto oko onih kartica muvaš” a ponekad bi mi prosto još s vrata odbrusili “Danas nemamo dolare”.

Godine su prolazile, banka je promenila ime i svoj (kakav takav) kvalitet zamenila kvantitetom. No svejedno što zbog lenjosti a ponešto i zbog straha od promena, ostajao sam uvek veran “svojoj” banci bez obzira na cimanja u redovima, neformalni rečnik zaposlenih i sl. gluposti. U međuvremenu sam 2006 otvorio i svoju firmu tako da sam sve svoje uplate primao isključivo preko računa agencije, sanjajući o danu kada ću svoje pare moći da podignem online bez da se cimam do banke ili makar o danu kada će mi neko u toj banci persirati (oh ja sam tako staromodan i posebno se palim na to).

Nisam zatvorio račun zbog ebankinga koji i dan danas radi samo na Windowsu. Nisam zatvorio račun ni kada su pre par godina odbili moj zahtev za kreditnom karticom koja mi je bila neophodna za online rezervacije hotela u nekim zemljama gde za debitne kartice neće ni da cuju. Posebna anegdota je trenutak kada sam tada (a dešava se u danima početka SE krize kada su mnogi to radili) zapretio da ću podići svu svoju uštedjevinu pa mi je nuđeno stosta samo da svoje devize ostavim, i razmatrane razne mogucnosti za dobijanje kreditne kartice (između ostalih i da potpišem da me žena izdržava, ona je brate lekar u državnoj firmi, njoj ćemo dati karticu a ti onda uzmi preko nje). Moje ukazivanje na gomilu para koje su mi na ime raznih kamata i provizija skidali sa racuna tokom svih ovih godina nije pomoglo.
Nisam zatvorio račun ni kada mi je stiglo nezvanično objašnjenje takvog tretmana – ti si preduzetnik, boranija, niko i ništa … mi političare primamo kao VIP klijente, imamo poseban broj za njih i posebne prostorije, ti si previše sitan. Zatvorio sam račun jer mi je dosadilo da me tretiraju kao idiota gde na svaki moj poziv sa pitanjem tipa “Kada će e-banking proraditi na Mac-u” ja dobijem odgovor sa “Ali Dragane pa to već radi, nešto nije u redu sa vašim računarom, možda imate virus ili koristite poslovni racunar bez privilegija, ili niste updejtovali Javu ili vas možda samo muči hronična nejebica pa ste baš nas našli da zovete i smarate”. O najnovijem biseru da uopste nemate pristup online uplatama (tipa plaćeni računi) osim u tekućoj godini bolje i da ne pričam (jos uvek smišljam kako da vlasniku office-a koji rentiram objasnim da sam plaćao račune i u prošloj godini iako to više nikako ne mogu da dokažem!)

Sve u svemu danas sam nakon 10 godina prelomio i otvorio racun u drugoj banci i podneo zahtev za zatvaranje svih računa u Intesi. Moram da priznam da sam nakon 10 godina vernosti očekivao makar malo cimanja, makar pitanja oko razloga napuštanja banke od strane službenika Intese. Naime tokom gore spomenutog “incidenta” od pre par godina sa odbijanjem za kreditnu karticu imao sam utisak da bih i BJ mogao dobiti samo da zadržim svoj novac i račun kod njih. Ali danas … danas je bilo sasvim drugačije. Lik je sasvim opušteno uzeo moje kartice na kojima još uvek pise Delta Banka, izbrojao pare i rekao SLEDEĆI! Valjda je tako kad si preduzetnik, fizičko lice, boranija, … jednom rečju niko i ništa.

Sve u svemu, ne gajim iluziju da ce druga banka biti (mnogo) bolja. Znam da ce neko reći “svi su oni isti” ali to ne može biti tačno. Tačno je da su svi oni loši, ali neki su jednostavno bolji od drugih i tu je kraj priče. I znam da ću ovoga puta tražiti drugu banku ako mi nesto ne odgovara kod ove i tako u krug, sve dok svi oni ne shvate da smo za njih Njegovo velicanstvo KLIJENT od cijih provizija i kamata žive!

Kada sam pre izvesnog vremena pročitao tvit izvesnog ministra koji nudi pomoć IT-u, moja prva reakcija bila je “Stay the f* out of IT”. Realno, uprkos lokaciji u kojoj živimo, za sve ove godine mnogi od nas uspeli su da lepo unovče svoje znanje bilo baveći se Outsourcingom, bilo sopstvenim projektima, a poznavajući umešnost naših državnih organa, teško da postoji bolja pomoć od toga nego da zaborave da IT uopšte i postoji.

Pa ipak kada sam pre neki dan po zilioniti put tokom online plaćanja samo zbog svoje geo lokacije bio markiran kao frauder, palo mi je na pamet da bi država ipak nešto mogla i da učini. Iskreno mislim, koliko god Srbija po mnogih stvarima bila Banana Republika, stoji činjenica da smo (kako tako) moderna demokratska država koja se nalazi u Evropi sa wannabe težnjom ka evropskim integracijama.

Dakle za početak neko od predstavnika Vlade mogao bi krenuti sa kontaktima ka vodećim svetskim kompanijama (Amazon, Apple, Google, Microsoft, PayPal, …) kao i vodećim svetskim sajtovima kako bi Srbiju prestali da tretiraju poput Avganistana. Realno mnoge crne liste verovatno su napravljene tamo negde 1999 i tužno je i jadno da se Srbija još uvek nalazi na njima. Međutim problem sa fraudom je ozbiljan i kao neko sa iskustvom na Paymentu smatram da bi država konačno trebalo da počne da krivično goni likove zbog kojih smo na Top listama zemalja sa online prevarama (zloupotreba kreditnih kartica, phishing i sl.).
Kapiram da bi domaća zajednica (korisnici foruma, twittera, …) mogla da se samoorganizuje i krene sa kontaktiranjem raznih sajtova, ali teško da bi stigli dalje od službe za podršku, a verujte mi da oni imaju uticaja u odlučivanju koliko neka čistačica u Telenoru na broj minuta u vašem paketu. Dakle stvar treba ipak podići na malo viši nivo.

Naravno potrebno je srediti i naše zakone, recimo postarati se da se ukine famozna “Špedicija” prilikom uvoza knjiga sa sajtova poput Amazona i sl. Okay knjige sada možemo čitati i na Kindleu, ali da bi smo dobili Kindle (i to ne poslednju Paperwhite/Fire generaciju koju Amazon naravno ne isporučuje u Srbiju), taj isti Kindle mora proći špediterske troškove i tako dobiti još 120% svoje početne cene (~100e). O PayPalu i (ne)mogućnosti da on posluje u Srbiji bolje i da ne pričam.

Vesela lista zemalja na bodybuilding.com

Bottom line, svako od nas ko se bavi IT-em morao je barem jednom do sada da počini manje krivično delo lažnog predstavljanja da bi svojim rođenim parama mogao da kupi bilo aplikacije na App Store-u, prijavi se na konferenciju koja prima uplate samo preko PayPala i sl. Ako država želi nekako da pomogne onda može za početak da građane svoje zemlje (kako tako) izjednači sa građanima drugih civilizovanih zemalja. I da, to se može uraditi bez novca, bez otvaranja novih vladinih agencija, bez velikih reči, samo neka neko od nadležnih konačno počne da radi svoj posao!

Dobrodošli u Srbiju – i ovde je pušački dim nepoželjan … nešto ovako piše na tabli koja je jedan od prvih znakova dobrodošlice na našim graničnim prelazima, znak pored koga moraju proći svi turisti koji dolaze kao i nesrećnici koji se vraćaju u maticu.

Kažu da postoji laž, prokleta laž i statistika … i onda verovatno ide ova tabla. A tačna vest je da je zapravo Srbija pušački raj i treba je kao takvu svuda i reklamirati.

Znam znam, pre par godina naši dragi drugovi i drugarice poslanici doneli su zakon u kojem piše kako je pušenje zabranjeno. Nekako ih zamišljam kako su u zadimljenom skupštinskom bifeu raspravljali barem 15 minuta, šta bi mogli da hitno urade da bi naša zemlja bila proevropska, onda su nakratko ugasili cigarete, zamolili konobaricu Micu da isprazni pepeljare i izglasali taj neki Zakon o zabrani pušenja.

Naravno zakon se poštovao, kao i sve drugo u Srbiji barem tri dana. Lekari nisu pušili u ordinacijama, mogao si da dišeš bez boce sa kiseonikom u bioskopu, čak su i nesrećne butikašice morale na svakih 15 minuta da izlaze ispred svojih prodavnica stavljajući nas potencijalne kupce u zabludu, da li to one prodaju nekakve pušačke rekvizite ili odeću. Naravno vladini organi su brže bolje izlepili celu zemlju sa nekakvim crno-belim znakovima o zabrani i dozvoljenom pušenju.

Očekivali bi ste da je znak zabrane obojen crvenom bojom, ali pošto je Srbija zemlja u kojoj prestaje logika, znak zabrane je zapravo beo a znak da je pušenje dozvoljeno je crne boje. I naravno pošto ovde svi mrze belu boju jer nas to asocira na sneg koji zimi moramo čistiti, sve kafiće oblepili smo tim crnim nalepnicama.

Ali ne leži vraže, pošto su poslanici znali da mi mrzimo belu boju, neko dovoljno pametan setio se da bi lokale koji imaju više od xyz m2 trebalo oblepiti i crnim i belim nalepnicama. Mislim se, ako čovek izvede na ručak (piće ili štagod) svoju ženu i sitnu dečicu, valjda ima pravo da uz skupo plaćeno piće i hranu udiše čist vazduh iznad svog stola … okay barem dok mu dim sa susednog stola na kome je zalepljena crna nalepnica ne otera taj vazduh.

Ali postoji znate problem sa tim belim nalepnicama. Prvi je već spomenuti, osim što belu boju mrzimo, bela boja je i konfuzna i većina pušača se zbuni i greškom u praznoj kafani sedne baš za taj jedini sto na kome stoji ta bela nalepnica, pošto belo asocira na dim valjda. Drugi problem je tradicionalna naklonost Srba ka sportu, a ovde je omiljeni sport izvrgavanje ruglu bilo kog zakona, tako da i ovaj nesrećni vezan za pušenje nije izuzetak.

Sve u svemu, batalite više ta proevropska sranja i učinite konačno nešto dobro za ovu zemlju. Sklonite te glupave zbunjujuće nalepnice i pustite nas nepušače da nekontrolisano i bahato uživamo u dimu. Dobro snimite taj dim i stavite ga na sve domaće televije, platite reklamu na CNN-u, kreirajte grupe na FB-u… I stavite ako za Boga znate lep i veliki natpis na ulazu u maticu – Dobrodošli u pušački raj!