I tako, danas krećem na posao, stavljam laptop na leđa, i krećem ka svom office-u. Hodam ulicama svoga grada, dan koji je naizgled isti kao i mnogi drugi, lep prolećni sunčan dan. No, nešto nije isto … gomila ljudi, nekako drugačije odeveni, po pravilu sa cvećem u rukama, i to ne bilo kakvo cveće, već znate ono koje u cvećarama ne možeš videti nikada osim kada je onaj… ček … pogledam datum na mom satu … damn … ovaj dan … 8. mart.
Znate, ovo je jedan od onih dana kada pomislim kako je sjajno što sam muškarac. Sjebane žene specijalno doterane samo zbog ovog dana, na njima jeftina šminka, jeftini parfemi… kiseo osmeh na usnama. Deca i muževi svečano obučeni, konačno obrijani i namirisani u rukama nekako stidljivo nose karanfile, koje će uručiti svojim damama pre nego se usvinje proslavljajući praznik u nekoj kafani. Jebote, hvala Bogu što sam muško, jer da sam žensko ovo bi bilo baš ponižavajuće.
Da li želite da budete ravnopravne sa muškarcima? Da? Odlično. Onda očekujte cveće ili bar trenutke pažnje svakoga dana, a ne samo na taj khmm… praznik. Mislite da još uvek niste ravnopravne? Šta onda dođavola proslavljate? Borite se! Proslavljaćete kada budete pobedile, i to ne jedan dan, već 365 dana, 365 fucking dana u godini kada ćete imati pažnju, ljubav, prava ali i obaveze, iste kao i mi… muškarci. Do tada, nema slavlja, vratite karanfil onome koji vas se seti samo tog jednog dana.
A možda … možda vam se ipak više sviđa ovako kako je sada? Šta da vam kažem onda … uživajte u vašim karanfilima … i primajte čestitke od ostalih … ali ne od mene! Ja ću svoju dragu možda već sutra odvesti na večeru ili joj kupiti cveće. A možda i neki drugi dan… ali ne danas… jer godina ima 365 dana, a ne jedan.