Ponovo sam zapostavio Blog na duže vreme, ovaj put iz sasvim opravdanih razloga. Dobio sam još jedno dete, ponovo devojčicu. Ivana se rodila 19-tog avgusta, samo 2 dana posle rođendana svoje starije sestre o kojoj sam tako puno pisao na ovom Blogu. Iskreno se nadam da će ovo biti prvi i poslednji post o Ivani 🙂
A priča o Ivani je nadasve interesantna. Kada sam na ovom Blogu objavio užasnu vest da Jovana boluje od leukemije, post sam sarkastično nazvao “Život je pun iznenađenja”. Koliko je život čudan i sarkastičan saznao sam svega par nedelja nakon toga saznavši da mi je supruga trudna. Toliko željeno drugo dete koje smo 5 godina pokušavali da dobijemo. I onda kada smo se pomirili sa činjenicom da će Jovana biti jedinica, kada smo krenuli u borbu za njen život desilo se khm… još jedno iznenađenje. No ovaj put prijatno.
Prijatno, pozitivno, toliko pozitivno da sam u strahu da ne izbaksuziram rešio da ne pišem o tome čak ni ovde, niti sam se preterano trudio da se hvalim prijateljima (njih ionako nisam mnogo ni viđao pošto su mi meseci prošli u fazi kuća-bolnica).
Elem, sada kada sam ponovo postao ponosni tata moram da priznam da je osećaj pomalo čudan. Ponovo spavam 2,3 sata dnevno kao tokom Jovaninog lečenja, ponovo sam budan cele noći ili ustajem mnogo pre nego što bi trebalo … No osećaj je totalno drugačiji. Mnogo lepši, prirodniji.
Kao da mi se život ponovo okrenuo za 180 stepeni, no nekako stičem utisak da sam sada konačno napravio pun krug i da se stvari sada vraćaju u normalu. Nadam se da će potrajati 🙂