Sećate li se mog posta iz 2006 godine sa grafičkim prikazom skoka dolara nakon ubistva jednog lošeg momka u Iraku?
Onaj ko me prati na Twiteru mogao je nakon ubistva Osame Bin Ladena da vidi moj twit sa predviđanjem naglog skoka dolara pod direktnim uticajem ubistva američkog neprijatelja broj 1.
Desetak dana nakon pomenutog twita pogled na trenutni kurs kaže da se moja predviđanja ostvaruju. Ko je uzeo pare uzeo je 🙂
(grafik preuzet sa x-rates.com)
Kada sam u poslednjem danu 20112010. godine napisao tradicionalne impresije o protekloj godini, nisam ni sanjao da će mi za naredni post trebati celih pet meseci. Manjak slobodnog vremena, nedostatak volje za pisanjem i iznad svega svakodnevnica života sa detetom koje se lečilo od leukemije, puna neizvesnosti i roditeljskih izazova … teško je pisati o tome i neću.
Ove godine sam kao “New Year Resolution” uz one standardno nemoguće ciljeve (porasti još koji cm, sex sa Monikom Beluči i novi Ferari) zadao sebi cilj da vizualno sredim ovaj blog. Blog je na neki način moje lično ja i glupo je bilo angažovati profesionalnog dizajnera da odradi posao za mene. No s druge strane kao programer moje dizajnerske mogućnosti su … well u najmanju ruku skromne. 🙂
Sve u svemu, naterao sam sebe da malo obnovim znanja o CSS-u (koji nisam koristio bar nekoliko godina) i nešto od toga primenim u redizajnu bloga. Iskoristio sam dizajn postojeće teme (fsimple), izmene na prvi pogled male ali značajno veće ispod haube. Sve u svemu drugačiji layout i font koji bi trebao biti znatno čitljiviji nego što je to bio slučaj sa prethodnom temom.
Konačno napisao koju reč o sebi, sredio linkove ka arhivi, dodao plugin za sharing … i bezbroj sitnica koje nije ni potrebno nabrajati. Još uvek se mnogo toga može napraviti ali mislim da više nemam dovoljno dobar izgovor za apstinenciju. Naposletku, pravo je osveženje napisati nešto bez limita od 140 karaktera 🙂
Dok lagano hladimo šampanjac i smišljamo šta ćemo to veliko promeniti u Novoj Godini, neko tako mator kao ja ne može a da se ne seti kako smo nekada, tamo negde 80-tih godina prošlog veka zamišljali godinu sa rednim brojem 2011.
Tih davnih 80-tih godina prošlog veka bio sam siguran da ćemo u 2011 na posao ići letećim automobilima, da će se svetla u kući paliti automatski ili barem glasovnim komandama. Ručak bi trebalo da se spremi u sintentizatoru jednim klikom na opciju iz menija (danas nešto sa mesom moliću), koji bi opet servirao neko od naših vernih sluga – androida. Boljitak na poljima nauke i tehnike doneće nam pregršt slobodnog vremena koje ćemo koristiti za čitanje knjiga, bavljenje sportom … jednom rečju uživanje.
I tako godinu za godinom i dočekasmo i tu 2011. Jedini android je ovaj koji imam je ovaj na mobilnom telefonu, automobili još uvek ne lete, a kako stvari stoje zbog krize energenata uskoro se neće ni kotrljati. Iako naš glas za koji mikrosekund dopre do svih delova zemljine kugle, vremena je sve manje a svoje prijatelje od krvi i mesa zamenili smo šarenim sličicama avatara na raznoraznim društvenim mrežama.
No dobro, nije sve tako crno, ako ništa drugo mimoišli su nas katastrofični scenariji post nuklearnog doba i scena kojima smo se zabavljali u filmovima poput “Pobesnelog Maksa”. 🙂
Kad već spominjem prošlost i kompjutere (a ja kao programer o njima obožavam pričati), mislim da bi onaj dečak iz 80-tih koji se igrao na Commodore-u bio razočaran današnjim kompjuterima. OK, moj današnji mobilni telefon ima veći Hard Disk od Desktopa od pre 10 godina … nakačen sam na taj Internet gde god poželim … ali kao da jedna stvar tu nedostaje … Revolucija!
Sve ove godine bile su godine skaliranja … jednom rečju evolucije a ne revolucije. Mali računari postali su još manji, umesto Megabajta mere su nam postali Gigabajti (pa i Terabajti), ali nije bilo istinske revolucije. Laptop na kome kucam ovaj tekst faktički je isti onaj na kome sam ga mogao kucati i pre 20 godina. A kao najapsurdniju stvar, u eri kada su desktop (klijent) kompjuteri najmoćniji ikada, smislili smo oblake (Cloud) i zanemarivši snagu naših računara naše programe, slike i muziku smeštamo (ili ćemo smeštati) tamo negde … na serverima daleko odavde … u oblacima.
No ako zanemarimo gvožđuriju (Hardware), revolucije je ipak bilo i ona se zove Internet. Zahvaljujući njemu već deset godina živim (i to dobro) radeći za ljude na drugom kraju zemlje od kojih mnoge nikada nisam ni video. Informacija je na jedan klik daleko, a gomile diskova sa raznim Britanikama i Enkartama zamenila je Wikipedija. Moć satelita i naših malih GPS programčića omogućila nam je da bezbrižno putujemo bilo gde bez mnogo razmišljanja hoćemo li zalutati. A pored svega tu je i Twitter zahvaljujući kome egomanijaci poput mene mogu svoja razmišljanja da podele sa drugima bilo kada i bilo gde.
Budućnost je ipak tu i sada je realnost. Možda malo drugačija od one koju smo zamišljali ali bolju nećemo imati.
Uživajte u njoj i u 2011 godini. Srećno!