Danas je tačno godinu dana od tog dana, a čak i danas uprkos svemu imam potajnu nadu da sam u jutarnjoj izmaglici auto puta samo negde skrenuo, zaspao i usnuo … jedan veoma ružan san …
A tog jutra išli smo u Niš na BizzBuzz. U dogovoreno vreme pokupio sam Sandru, Mihaila i Vuleta. Probijajući se kroz jutarnju izmaglicu auto-puta Bgd-Niš nisam ni slutio da ću samo par sati istoga dana istim putem morati natrag.
U Niškoj Banji prohladno jutro, ne preterano ljubazni na recepciji hotela gde smo imali rezervisano dali su nam ključeve od soba koje nismo uspeli ni da isprobamo. Marko je ponovo održao kontraverzno predavanje ali je ovaj put priču od prošle godine nekako okrenuo naopačke. Igrao sam se sa wireless-om u konferencijskoj sali i nisam ni slutio šta mi se sprema …
Umesto da odemo na ručak na neko pristojnije mesto, nekako smo zaglavili u istom hotelu na klopi. Totalno shitty klopu prekinuo mi je poziv od kuće … “radili smo Jovani krvnu sliku … rezultati su jako loši … hemoglobin je samo xxx, leukociti yyy …” slušao sam zabezeknuto svoju ženu koja mi je pričala neke brojke koje nisam uopšte razumeo. Ja sa diplomom matematičara a ne razumem brojke … No jednu stvar nažalost jesam razumeo. Jovana je u bolnici, hospitalizovana je.
Sandra me je tešila da su rezultati krvnih analiza u privatnim laboratorijama totalno nepouzdani. Vule je zvao svoju kumu i uveravao me je da je u pitanju najobičniji virus. Čak je i čovek na recepciji hotela bio pun optimizma dok nam je naplaćivao punu cenu hotela iznajmljenih soba u koje praktično nismo bili ni ušli.
No atmosfera je bila znatno sumornija u kragujevačkoj bolnici. Lekar je naš razgovor ljubazno ali bez osmeha započeo rečima “…njeno stanje je stabilno, ona nije u životnoj opasnosti.” Jovana je izgledala uobičajeno dok je primala transfuziju krvi. Čak joj je i apetiti bio dobar. Iako su sumnjali na aplaziju kostne srži gledajući u nju nije smelo biti ni traga pesimizmu.
No odlazak kući na spavanje bio je mnogo strašniji. Prazan stan i njena prazna soba sa igračkama razbacanim na sve strane. Ceo stan oblepljen njenim crtežima … magneti na frižideru jedva su pridržavali hrpu istih … ona nije bila tu…
Dva dana nakon toga uradili su joj tu strašnu punkciju kostne srži, dok sam se ja tresao ispred vrata od odeljenja … rezultati su stigli brzo … “…ipak je leukemija ” bile su prve reči doktora. Ne znam kako opisati osećaj, možda je bolje i ne pokušavati. Rezervisali su nam bolnički kombi i smeštaj u Tiršovoj…
Danas je ponovo taj dan, samo godinu dana posle. Tmurno jutro i sitna jesenja kiša dok sam Jovanu vozio u školu. Više ne želi da nosi šeširić, hvali se da joj je kosica taman toliko porasla da može da je greje i štiti od hladnoće. Petak je, ona jedva čeka vikend. A ja mrzim ponedeljak još više jer toga dana radimo njene krvne analize … i nadamo se najboljem.
Je li moguće? Danas je moj rođendan. Molim te, pozdravi Jovanu od babe Mraz. I Saru. I Ivanu, i sebe.
Otpozdravljaju svi (a ja sam poslao cestitke i na tvoj Blog). Uzivaj u danasnjem danu 🙂
Teško je bilo šta reći.
Ne znam zašto je baš ovo prvi post koji sam sela da pročitam od početka do kraja, a ne na preskok, i sa rečima “kasnije ću…” eto, pročitala sam. I sad se pitam, šta reći? Kako se rečima pružaju utehe, kako se rečima hrabre ljudi? Pa ljudi se ne teše i ne hrabre, ljudi su po prirodi takvi ili ne. Reči, reči su samo pokušaj drugih da se uvuku u tuđu kožu. Čini mi se da ovde reči nisu mnogo potrebne… ti deluješ viteški hrabro, iako to nigde ne piše slovima…
Suuunce drago… Ljubi je puno od mene, hoćeš? I imenjakinju moju 🙂
Dragi prijatelju, bice dobro.
Cuvajte se i volite. Svako dobro tebi i tvojim devojkama 🙂
Meni je nakako brzo prošlo dok je vema sigurno neverovatno sporo. Drago mi je da su stvari krenule na bolje i nadam se potpunom i trajnom oporavku.
Ne znamo se, ali na neki način svi u kući su bili upućeni u razvoj situacije i svi su s vremena na vreme gladali ove stranice, kako se pojavi nešto novo tako neko vikne: Dinke je napisao nešto novo! I tako onda svi pročitamo šta je bilo i posle za vreme ručka razvijamo naše teorije i rešenja …
Meni su se mnogo promenili pogledi na neke stvari zahvaljujući vašem ponašanju.
U svakom slučaju puno pozdrava od virtuelnih prijatelja 🙂
^Hehe, i onda kazu “Dinke je napisao nesto novo! Neki macbook pro … ” i onda teoretisanje i resenja ;))
Salu na stranu, i ja na slican nacin pratim http://lingua.blog.hr/ , slicna prica poput nase. I saljem podrsku ljudima koje nikada nisam video, ali saosecam sa njihovim bolom.
Hvala svima 🙂
Samo napred, bice sve ok, na kraju sve bude uredu, samo treba verovati u to. Srecno.
Uhh… Zanemeo sam, kao i nakon svakog posta koji si napisao na istu temu.
Verovatno ni sam ne znaš odakle ti ta lavovska snaga kojom si prebrodio najteže moguće trenutke, ali divim ti se. Stvarno, treba biti mnooogo jak da bi se tako nešto preživelo.
Pozdrav za moje sugradjane. 😉