Na današnji dan, pre tačno dve godine, spakovali smo sve ono što se može spakovati u jedan auto i jednostavno otišli, možda i zauvek.
Voleo bih da mogu da upotrebim nekakvu frazu, da smo u auto ubacili nekakve snove, želje i nadanja, ali to bi verovatno bio težak bullshit. Kada u 42oj godini počinješ svoj kompletan život ispočetka, teško da možeš pričati o nekakvim snovima koje do tada nisi ostvario ali ćeš ih kao ostvariti tamo negde gde će ti kao biti bolje.
U auto nisam mogao staviti ni svoje knjige, ni gadgete, ni tone dečjih igračaka, ni albume sa slikama i uspomene sa dalekih putovanja. Ali stavio sam ono najvrednije zbog čega sam se uostalom i otisnuo na ovaj put i zbog čega će sve ovo možda jednoga dana imati smisla.
Još uvek imam fotku, selfi, koju je draga napravila kada smo popunili i poslednju rupu u autu, nekako se ugurali unutra i upalili motor. Na licima i sada mogu pročitati i sreću i tugu, ali i bes i očaj. Pored mene đak generacije, nekada odličan student medicine, osuđen da se godinama potuca po šumadijskim vukojebinama, bez i trunke šanse da dobije posao u rodnom gradu. Majka deteta koje se leči od leukemije, kao da je nekoga ikada bilo briga. Na zadnjem sedištu starija sestra koja je prigrlila mlađu, budući inženjeri, doktorke, šta god. Budućnost neke druge zemlje.
Dve godine je prošlo i dobra je prilika da se malo sumiraju utisci, da se napiše koja reč o životu u Minhenu, o platama, o stanovima, o lekarskoj aprobaciji, o školama … ali ne vredi, neki drugi put valjda. Jer ta fotka me prosto proganja i ponovo budi taj, kao što rekoh ranije, užasan osećaj gorčine. Gorčina, jer smo dozvolili da nam zemljom vladaju bahati, glupi, sebični, drčni ljudi, da lagano ne činivši apsolutno ništa zajedno sa njima potonemo u blato.