12 meseci kasnije

Baveći se gotovo pa tradicionalnim novogodišnjim sređivanjem Bloga, skapirah da je prošlo tačno 12 meseci od ovog posta, gde sam taksativno naveo sebi ali i drugima naše razloge da napustimo Srbiju. Opredelili smo se za Nemačku, pre svega jer je draga lekar a tu bi u slučaju da verujete našim medijima trebalo najlakše doći do posla. Minhen bez nekog posebnog razloga, tu sam našao posao kao Software Engineer u skroz cool firmi, bio sam nekoliko puta pre toga kao turista i grad je manje više okay.

Dvanaest hiljada ev.. ovaj hoću reći dvanaest meseci kasnije, red je da pomalo pogledamo unatrag i sumiramo utiske, da li smo dobili ono zbog čega smo došli, da li je sve ovo imalo smisla ili ne.

Prvo da kažem, kada smo se selili za Minhen, naš plan bio je u fazonu, dođemo ovde, budemo tu par meseci, vidimo da li nam se sviđa, ako ne palimo natrag ili jednostavno idemo dalje. Slušajući moje ideje, jedan od mojih drugara odavde odgovorio mi je rečima (parafraziram), Dinke, mi smo 4 godine ovde, ali i dalje nemamo predstavu hoćemo li se sutra vratiti za Srbiju ili jednostavno otići negde drugde. I to je možda i najbolji opis situacije u kojoj se trenutno nalazimo.

O nekim dešavanjima već sam pisao ovde na Blogu, konkretno o užasima potrage za stanom u Minhenu. Nakon što smo 6 meseci bili primorani da plaćamo premijum cenu u veoma skupom smeštaju, nekako smo uspeli naći nekoga ko će nam izdati stalni i (nešto) povoljniji smeštaj. Smeštaj koji je naravno (kako se u Nemačkoj stanovi standardno izdaju) bio apsoluno prazan, bez nameštaja, kuhinje, bez i jebenog grla za sijalice, tako da smo dobar deo svoje ušteđevine uložili u opremanje istog (Bože hvala ti za Ikeu). Ali kao što sam i naveo u zaključku prethodnog posta, život sa jednom platom, pa makar to bila i odlična developerska plata, u situaciji kada gotovo pola svoje neto plate dajete za rentu, život u najskupljem gradu u Nemačkoj svodi se faktički na puko preživljavanje.

I sada, na kraju godine kada obično svodite račune šta ste napravili u prethodnoj godini, imam težak zadatak da donesem sud o godini koja je barem finansijski gledano bila totalni fijasko. No ipak, to je takođe bila i godina koju smo proveli živeći u normalnoj i uređenoj državi (da ne idem u detalje šta to znači, morao bih napisati još jedan post). Godina u kojoj su moja deca uspela bez većih problema naučiti i nemački jezik i ući u njihov školski sistem. Godina gde sam konačno izašao iz svoje zone komfora kao developer i naučio tonu novih stvari na svojim novim projektima. U najkraćem, Godina u koju je zbog intenzita stvari koje su se dešavale stalo nekih 10 godina običnog, “normalnog” života koji smo uglavnom vodili do pre 12 meseci.

U postu od pre godinu dana, imao sam zadatak da u moru reči odaberem onu koja će oblikovati 2017. i moj izbor bilo je ovo dole.

Ali nakon ovih 12 meseci moram malo izokrenuti onu foru iz filma “Mi nismo anđeli” u fazonu Hrabrost, hrabrost, ali i ludost! Jer zaista, nakon svih ludosti koje sam prošao u životu počev od ratova, bede, sankcija do lečenja deteta od leukemije u zemlji Srbiji, mislim da bi bio red da se za promenu manemo hraborsti i ludosti i zatražimo nešto drugo. 🙂

Ne znam iz kog grada/zemlje ću pisati post sledeće godine u ovo vreme. Nisam baš uveren da će to biti Minhen, možda neki drugi grad u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi … a iskreno ne smatram smakom sveta ako to bude i Beograd, jer koliko god to bilo teško priznati iz ove perspektive, život u Srbiji takođe ima i prednosti kojih niste baš tako svesni dok živite u njoj.

No kako god, pun energije i optimizma spremno čekam novu 2018. što naravno želim i vama.

Srećno!