Na današnji dan pre tačno 5 godina napisao sam ovaj post. Tog istog dana Jovani su uradili još jednu punkciju koštane srži, primila je prvu od ko zna koliko konjskih doza Pronizona, upoznala prvu devojčicu bez kose i spoznala gorku istinu da će i ona uskoro ostati bez nje … Prošli smo kroz pakao Hemioterapije, kroz izuzetno teške trenutke, iskušenja, neizvesnost … Neke od tih priča ispričane su na ovom Blogu, većina od njih Bogu hvala nije.
Pet godina za obolele od Leukemije je važan “milestone”, to je period nakon kojeg teorija kaže da se Leukemija više neće vratiti, da su šanse da je ponovo dobije iste kao i kod bilo kog zdravog čoveka. O tzv “long term” efektima Hemoterapije bolje da ne razmišljam u ovom trenutku, ne bih da kvarim žurku …
Pet godina sam sanjao ovaj dan. Maštao sam kako ću reći da smo pobedili, kako ću se bahato napiti, onako kako nikada u životu nisam i nekakav osećaj sreće i ispunjenja koji valjda imaš kad ispuniš jedan takav neverovatan cilj … ali nekako se ništa od toga nije dogodilo.
Davno sam prestao da se pitam zašto baš ona, šta je uzrok, kako i zašto. Ona je i dalje tu sa nama i to je jedino bitno. Ali opet, osećaj sreće kvari mi taj neki osecaj, da su nam nakon sankcija i ratova koje smo nekako na misice pregurali ti neki virtualni skakavci ponovo pojeli novih pet godina života! No jesmo li barem iz svega ovoga izašli jači … po principu “što te ne ubije to te ojača”?
Ono što sam definitvno naučio za ovih pet godina je da je život ovde, tu i sada. Koliko god se mi trudili, mi jednostavno nemamo pojma šta nas čeka iza sledećeg ćoška. Znam da zvuči kao glupava fraza ali zaista, treba uživati u svakom danu, boriti se kao lav za svoje ciljeve i ne traćiti vreme na gluposti…
Da se vratimo na Blog post sa početka ovog teksta. Ironija je da je taj post od pre pet godina post sa najvećim brojem komentara na srpskom delu mog Bloga. Mnogo puta vraćao sam se na neke postove i čitao komentare tih nekih ljudi koje sam znao tek onako, sa nekih Web foruma gde smo jedni drugima pomagali, ili još gore neki potpuni neznanci, ljudi dobre volje koji su bili spremni da pomognu nekome koga znaju tek na osnovu njegovog škrabanja … nemate pojma koliko mi je sve to puno značilo!
A sada, odoh da naspem neko skupo piće u čašu. Možda se neću bahato napiti, ali zar mislite da ću propustiti ovaj dugo čekani trenutak da dignem čašu u vis? No way Hose 🙂
Živeli!
Čestitam i neka su najteži trenuci života iza leđa. Ostatak bi trebao biti samo dezert.
Ziveli i svako dobro tebi i tvojoj porodici.
Vi ste najhrabrija porodica koju ja poznajem. Pijem casicu domace ljute u vase ime. Ziveli
Nek je živa i zdrava!
Зар је могуће да има пет година? У сваком случају све најбоље желим и Јовани и њеним родитељима.
Dinke, sad sam video tekst i jako mi je drago zbog vas! Niko da ne prolazi kroz to sto ste vi prosli. Svaki problem oko deteta je opeterecujuci za roditelje a pogotovo takve stvari.
Ziveli!
Tek sad videh, ovo je sjajna vest! Uživajte jedni u drugima, i živite svaki dan punim plućima.
Tek sad videh, PIskaralo serovalo, a secam se ovog posta od pre 5 godina kao da je danas bio….
U svakom slucaju, popij jos jedno skupo pice na nas racun :):)
I ja tek sada vidim tekst. 🙁
Da samo znate koliko sam se obradovala. Najiskrenije!
Živeli vi meni u sreći i veselju!!!
Dinke, i te godine, na tom postu,(Grazzia), izrazila sam svoje najdublje saosecanje sa onim kroz sta prolazis, i hvala Bogu da ce sve biti u redu. Veoma me pogadja svaka prica kada se zivot ovako surovo igra sa ljudima, a jos kada je dete u pitanju, odmah mi se knedla stvori u grlu….
…a sada, zaista mi je drago, od srca, zbog ovih reci punih nade i optimizma.