Smokers Heaven

Dobrodošli u Srbiju – i ovde je pušački dim nepoželjan … nešto ovako piše na tabli koja je jedan od prvih znakova dobrodošlice na našim graničnim prelazima, znak pored koga moraju proći svi turisti koji dolaze kao i nesrećnici koji se vraćaju u maticu.

Kažu da postoji laž, prokleta laž i statistika … i onda verovatno ide ova tabla. A tačna vest je da je zapravo Srbija pušački raj i treba je kao takvu svuda i reklamirati.

Znam znam, pre par godina naši dragi drugovi i drugarice poslanici doneli su zakon u kojem piše kako je pušenje zabranjeno. Nekako ih zamišljam kako su u zadimljenom skupštinskom bifeu raspravljali barem 15 minuta, šta bi mogli da hitno urade da bi naša zemlja bila proevropska, onda su nakratko ugasili cigarete, zamolili konobaricu Micu da isprazni pepeljare i izglasali taj neki Zakon o zabrani pušenja.

Naravno zakon se poštovao, kao i sve drugo u Srbiji barem tri dana. Lekari nisu pušili u ordinacijama, mogao si da dišeš bez boce sa kiseonikom u bioskopu, čak su i nesrećne butikašice morale na svakih 15 minuta da izlaze ispred svojih prodavnica stavljajući nas potencijalne kupce u zabludu, da li to one prodaju nekakve pušačke rekvizite ili odeću. Naravno vladini organi su brže bolje izlepili celu zemlju sa nekakvim crno-belim znakovima o zabrani i dozvoljenom pušenju.

Očekivali bi ste da je znak zabrane obojen crvenom bojom, ali pošto je Srbija zemlja u kojoj prestaje logika, znak zabrane je zapravo beo a znak da je pušenje dozvoljeno je crne boje. I naravno pošto ovde svi mrze belu boju jer nas to asocira na sneg koji zimi moramo čistiti, sve kafiće oblepili smo tim crnim nalepnicama.

Ali ne leži vraže, pošto su poslanici znali da mi mrzimo belu boju, neko dovoljno pametan setio se da bi lokale koji imaju više od xyz m2 trebalo oblepiti i crnim i belim nalepnicama. Mislim se, ako čovek izvede na ručak (piće ili štagod) svoju ženu i sitnu dečicu, valjda ima pravo da uz skupo plaćeno piće i hranu udiše čist vazduh iznad svog stola … okay barem dok mu dim sa susednog stola na kome je zalepljena crna nalepnica ne otera taj vazduh.

Ali postoji znate problem sa tim belim nalepnicama. Prvi je već spomenuti, osim što belu boju mrzimo, bela boja je i konfuzna i većina pušača se zbuni i greškom u praznoj kafani sedne baš za taj jedini sto na kome stoji ta bela nalepnica, pošto belo asocira na dim valjda. Drugi problem je tradicionalna naklonost Srba ka sportu, a ovde je omiljeni sport izvrgavanje ruglu bilo kog zakona, tako da i ovaj nesrećni vezan za pušenje nije izuzetak.

Sve u svemu, batalite više ta proevropska sranja i učinite konačno nešto dobro za ovu zemlju. Sklonite te glupave zbunjujuće nalepnice i pustite nas nepušače da nekontrolisano i bahato uživamo u dimu. Dobro snimite taj dim i stavite ga na sve domaće televije, platite reklamu na CNN-u, kreirajte grupe na FB-u… I stavite ako za Boga znate lep i veliki natpis na ulazu u maticu – Dobrodošli u pušački raj!

Pet godina kasnije …

Na današnji dan pre tačno 5 godina napisao sam ovaj post. Tog istog dana Jovani su uradili još jednu punkciju koštane srži, primila je prvu od ko zna koliko konjskih doza Pronizona, upoznala prvu devojčicu bez kose i spoznala gorku istinu da će i ona uskoro ostati bez nje … Prošli smo kroz pakao Hemioterapije, kroz izuzetno teške trenutke, iskušenja, neizvesnost … Neke od tih priča ispričane su na ovom Blogu, većina od njih Bogu hvala nije.

Pet godina za obolele od Leukemije je važan “milestone”, to je period nakon kojeg teorija kaže da se Leukemija više neće vratiti, da su šanse da je ponovo dobije iste kao i kod bilo kog zdravog čoveka. O tzv “long term” efektima Hemoterapije bolje da ne razmišljam u ovom trenutku, ne bih da kvarim žurku …

Pet godina sam sanjao ovaj dan. Maštao sam kako ću reći da smo pobedili, kako ću se bahato napiti, onako kako nikada u životu nisam i nekakav osećaj sreće i ispunjenja koji valjda imaš kad ispuniš jedan takav neverovatan cilj … ali nekako se ništa od toga nije dogodilo.

Davno sam prestao da se pitam zašto baš ona, šta je uzrok, kako i zašto. Ona je i dalje tu sa nama i to je jedino bitno. Ali opet, osećaj sreće kvari mi taj neki osecaj, da su nam nakon sankcija i ratova koje smo nekako na misice pregurali ti neki virtualni skakavci ponovo pojeli novih pet godina života! No jesmo li barem iz svega ovoga izašli jači … po principu “što te ne ubije to te ojača”?

Ono što sam definitvno naučio za ovih pet godina je da je život ovde, tu i sada. Koliko god se mi trudili, mi jednostavno nemamo pojma šta nas čeka iza sledećeg ćoška. Znam da zvuči kao glupava fraza ali zaista, treba uživati u svakom danu, boriti se kao lav za svoje ciljeve i ne traćiti vreme na gluposti…

Da se vratimo na Blog post sa početka ovog teksta. Ironija je da je taj post od pre pet godina post sa najvećim brojem komentara na srpskom delu mog Bloga. Mnogo puta vraćao sam se na neke postove i čitao komentare tih nekih ljudi koje sam znao tek onako, sa nekih Web foruma gde smo jedni drugima pomagali, ili još gore neki potpuni neznanci, ljudi dobre volje koji su bili spremni da pomognu nekome koga znaju tek na osnovu njegovog škrabanja … nemate pojma koliko mi je sve to puno značilo!

A sada, odoh da naspem neko skupo piće u čašu. Možda se neću bahato napiti, ali zar mislite da ću propustiti ovaj dugo čekani trenutak da dignem čašu u vis? No way Hose 🙂

Živeli!

I bi Metallica ponovo

Kada je na kraju svog prvog koncerta u Srbiji (Jun 2004-te) James Hetfield pitao raju treba li Metallica ponovo čekati 25. godina pre nego dođe u Srbiju, čuli su naravno jedno glasno i odlučno Noooo! I nisu slagali, premda kao i da jesu, ponovo smo ih čekali gotovo 10 godina!

Za razliku od nekih “hard core” fanova iz moje generacije (a ja btw imam 37), Metallicu sam počeo da slušam “tek” kada su objavili Master of Puppets, tamo negde kasnih 80-tih prošlog veka. Nikada do 2004 nisam bio na njihovom koncertu i iskreno govoreći prestao sam da budem hard-core fan od trenutka kada je i moja mama počela da pevuši neke njihove pesme.

Pa ipak, Metallica je jedan od par preostalih istinski velikih bendova koje ovih dana moja generacija uopšte može da sluša. The Ramones (kao i mnogi drugi) nažalost više nisu ni među živima, tako da svaku priliku da odslušam jedan ovakav koncert sa najboljeg mogućeg mesta (Fan Pit naravno) nipošto ne propuštam.

Na sinoćni koncert upao sam za vreme svirke benda koji se zove Machine Head i to je otprilike sve što znam o njima, a obzirom na kvalitet svirke koji su pružili verovatno nema ni potrebe da se trudim da saznam više.

Koncert Metalike počeo je oko 9:20PM sa Hit the lights (prva stvar sa prvog Kill’em All albuma). Iako sam unapred znao celu set listu, nekako sam se potajno nadao da zaboga neće svirati ceo Black Album. Nažalost svirali su ga.

Da se razumemo, svirka je bila tehnički odlična (uz par ispadanja koja nisu remetila utisak), bend je pružio sve što jedan bend u tim godinama može pružiti, efekti su bili odlični (oslepeo, ogluveo i dobio EPI kada su svirali One), nikada nisam bio bliže bini … ali nekako su emocije izostale, izostao je taj “VAU” efekat.

Ako mogu tražiti razloge mogu se setiti barem dva. Prvi je lako uočiti po snimcima iz fan pita koje vidite na YT-u. Da li ste ikada bili na heavy metal koncertu sa toliko šminkera, hipstera i ostalih maminih i tatinih sinova koji su više vodili računa o frizuri i tome šta će staviti na FB nego o koncertu? J*ga, karta za fan pit nije jeftina i očigledno da je prava zabava bila samo u prvim redovima na onim ogradama koje dele binu i ostatak partera od fan pita.

Drugi razlog je realno očajna set lista. Mislim, da, jeste 20 godina od Black Albuma, jeste to album koji je proslavio Metaliku do te mere da ih i moja mama može slušati, ali trebali su dođavola svirati nešto manje od celog jebenog Black albuma odsviranog unatraške (jaaao nemojte ovo preneti našim crkvenim velikodostojnicima) :).

Na kraju koncerta James je ponovo pitao “Treba li Metallica ponovo da čeka blah blah blah … ” i naravno da su fanovi rekli Nooo … ali ko pita fanove …

P.S. Galerija mojih fotki sa koncerta.