Year: 2009

Ponedeljak je, vreme je da napišem koju reč nakon busy vikenda.

Prvo da kažem da me je 2 dana držao težak “Jet Lag”, tako da sam se uredno budio u 03am, bez ikakve šanse da nastavim da spavam. Sinoć me je to konačno pustilo pa sam uspeo da izdržim do ponoći i odspavam do 8am, prvi put normalno spavanje nakon dužeg vremena. Iskoristio gužvu da se odvezem i posetim office svog klijenta odakle se i javljam.

Vikend sam proveo sa svojim kolegama iz First Beat Media, tačnije vlasnicima kompanije Ericom i Bryanom. Eric je prošle godine dolazio kod nas u Srbiju gde se super proveo, sa njim se odlično poznajem dok sam se sa Bryanom (koji je njegov brat blizacan) video po prvi put (iako radim sa njima od 2005 godine).

Naravno, moja prva destinacija morala je biti plaža. South Beach je mesto koje bi mogao komotno da poredim sa Beogradskom “silikonskom dolinom” (ul. Strahinjica Bana). Sa jedne strane ulice gomila restorana, (pre)skupi automobili, top modeli, glumci, sportisti … ukratko razni lokalni celebrities … a sa druge strane ogromna i predivna plaža. Jednom rečju mesto gde treba videti i biti viđen. Nekako u tome i preteruju, sve vreme neko turira svoj Ferari ili prolazi 17 put sa Custom made Choperom 3 puta većim od Harleya (treba videti da bi se poverovalo).

Što se plaže tiče ona je prelepa, toliko da sam iako nepripremljen rešio da skinem patike i bos krenem peskom uz samu obalu. Bilo je previše vetrovito pa se retko ko kupao, ali veoma toplo, temp je između 25 i 30C.

Inače Traffic na South Beachu mogao bih bez problema da poredim sa onim u Bgd-u. Gužve u saobraćaju, nigde mesta za parking, čak u javnoj parking garaži morali smo da vozimo do 8 nivoa da bi pronašli jedno jedino mesto. Srećom imaju lift koji pešake vozi pravo na izlaz. Izlaz autom iz garaže trajao je skoro sat vremena, gužva na ulicama .. skoro pa kao kod nas.

Obzirom da sam nekako uspeo da zeznem stalak za GPS (GPS mi je stalno spadao sa šofer šajbne), morao sam da malo proskitam po prodavnicama. Iako smo se uputili ka Dolphin Mall-u, nabasali smo na neki koji je bio bliži i tamo malo procunjali. Generalno, mnogo veće pronstranstvo od bilo kog mola kod nas (Delta City npr.), ali i primetno prljavije nego delta city. Iskoristio sam priliku i kupio opremu za plažu, ako ništa drugo makar da malo arčim bazen u hotelu (on je valjda besplatan).

Ako ne računam South Beach koji je preskup, cene po prodavnicama su generalno iste ili još niže kod nas, a to je naročito slučaj za tehničku robu. BestBuy se ispostavio kao pravi mali raj za geakove poput mene, jedno 2 sata sam proveo tamo (a komotno sam mogao i više). Počastvovao sam se nekim tehno gedžetima (ako ovo čita neko sa carine naravno da se šalim), a onda smo zapalili za Target, totalno drugačiji lanac od mola u kom smo bili, sve je predivno čisto, na svom mestu, i nešto skuplje od BestBuy-a. Nakon klope u Burger Kingu otkazao sama zakazanu celovečernju zajebanciju sa kolegama jer sam bukvalno počeo na momente da gubim ravnotežu i imao osećaj kao da se nalazim u liftu koji se spušta nadole.

Nedelju sam proveo sa Bryanom. Nekoliko sati smo proveli na Jungle Islandu. Ogromno mesto puno životinja svih mogućih i nemogućih vrsta. Papagaji, ptice koje kao da ne dolaze sa ove planete, krokodili, tigrovi. Mesto je idealno za klince, tako da je meni bilo i pomalo dosadno (ja sam samo hteo da se igram sa Krokodilima haha). Koga interesuje kako izgleda, slike na flicrku. Ponovo proveo neko vreme na South Beachu a veče sam iskulirao u hotelu.

Iako sam dobio savet da se ne šetkam uveče pešice, i da naročito izbegavam grupice crnaca (pogotovo ako krenu da te prate lol). Sinoć sam ipak posle 11pm ogladneo, restorani u hotelu (mini tržni centar) bili su zatvoreni tako da sam rešio da skoknem do najbližeg fast food crapa (Burger King je samo 300 metara od hotela). Moram da priznam da se nisam osećao nimalo prijatno dok sam totalno sam šetao ulicama i tu i tamo sretao ponekog poludelog prosjaka, beskućnika itd. U burger kingu odbili su da me usluže (isključivo drive in), tako da sam čekirao checkers koji se nalazio odmah pored. Junk food ko junk food 🙂

Danas sam prvi put nakon dolaska bio u prilici da malo duže vozim auto. Putevi su dobri, imaju 3,4 trake … moj auto (Chervolet Cobalt) je sporty, ali koja svrha kada je svuda limit 45mph a kada prolazite pored škola 15mph. Koliko vidim niko ne mahnita sa automobilima, tako da sam i ja pokušao da se uklopim. Bottom line, trebalo mi je dobrih sat vremena da iz Miamia stignem do Davie-a (malo mestašce blizu Ft. Lauderdela). Na momente sam se pitao da li je sa GPS-om (GARMIN) sve u redu, obzirom da je put trajao predugo, a za razliku od IGo-a nigde nemaš podatke koliko je još ostalo puta itd itd.

Toliko pisanja za danas. Fowa je već počela, ali prvi dan su samo workshopovi što me generalno ne interesuje. Sutra je conference day tako da ću naravno biti tamo i izveštavati kad stignem. A sada idem sa kolegama u obližnji grčki restoran. Uželeo sam se balkanske kuhinje 😉

Ah da. SLIKE 🙂

Stigao juče pa rekoh da napišem neku reč 🙂

Let do Miami-a bio je idealan za lečenje straha od letenja. Negde do pola okeana bilo je blagih drmusanja i užasno dosadno, ali onda su počele izuzetno jake turbulencije koje su trajale nekih sat vremena. Piloti su se nekoliko puta javljali da nas teše da avion može da izdrži mnogo više od toga … ali realno kada sam video uplašena lica stjuardesa koje su se takođe zakucale za svoja sedišta, nije mi baš bilo svejedno.

Kako god, preživeo sam. Kad već pričam o letu da kažem da mi je Lufthansing Boeing 747-400 delovao nekako otrcano i da nisam baš bio oduševljen uslugom (hrana je bila toliko užasna da nisam mogao ni da je okusim, a ja zaista mogu svašta da pojedem). Nasuprot njemu, let do Frankfurta bio je sjajan, lep 737-300 sa kožnim sedištima i izuzetno ljubaznom posadom (isto Lufthansa btw).

Što se Majamija tiče, nakon što su nas dodatno smarali na kontroli pasoša, nekako sam se snašao da uhvatim bus za budget rent a car (imaju sopstveni bus koji vozi klijente do njih), a tamo mi je veoma predusetljivi prodavac ponudio umesto rezervisanog fokusa Chervolet Kobalt. Moram da priznam da sam se plašio kako ću se snaći sa automatikom, ali nakon 5 minuta vožnje ispostavilo se da su mi strahovi bili neopravdani. Naravno, morao sam da iscimam kukija da mi objasni kako se koristi, što je kod njega izazvalo pravi napad smeha.

GPS je na moje iznenađenje očas posla uhvatio američke satelite, tako da sam bez većih problema uspeo da pronađem hotel. U hotelu me je čekalo neprijatno iznenađenje jer su Virtuon karticu kojom sam platio rezervaciju pokušali da biliju offline pa su je naravno odbili, a zatim su mi glat odbili sve moje visa elektron kartice. Na kraju sam morao da čupam keš iz bankomata gde je limit 200USD (i to sve novčanice po 20usd). ATM Charge je 2.5 usd po transakciji, pa vi vidite.

Ako je suditi po cenama u i oko hotela, ovo je pravo dranje. Recimo litar Evian vode koji je bio u sobi koštao je 4.95 USD + taxes. Odvojeno sam morao da platim high speed Internet (10USD per day), odvojeno parking $25USD per day (dovezu ti auto na poziv), odvojeno svaki kanal na kablovskoj (haha tv ne da gledam) itd. Ako je za utehu pogled iz sobe je sjajan.

Snimak sam inače napravio u ranu zoru, pošto me je uhvatio jet lag pa sam se uredno probudio u 03am.

Toliko za ovaj prvi zapis, sada odoh da skitam. FOWA počinje tek u ponedeljak.

Znate onaj crtani kad Duško Dugouško promaši skretanje kod Albukerkija i završi na južnom polu umesto na Miami Beachu? Nekako ovih dana baš često pomislim na Duška.

Ovogodišnja FOWA je prebačena iz preskupog Londona u Miami. Na nagovor kolege karte sam bookirao još u Oktobru, izvadio USA vizu a pre par nedelja kupio avionske karte i bookirao hotel na Biscayne Bay-u (što bliže okeanu za moju napaćenu dušu molim). Čekao sam poslednju nedelju pred put, tačnije kontrolu ponedeljkom da se uverim da je sa Jovanom sve ok, da napišem reč dve o konferenciji na Blogu itd. Odavno sam se odvikao da pravim dugoročne planove a ovaj ponedeljak nažalost pokazao mi je i zašto.

U ponedeljak ujutru naravno nismo mogli da uradimo krvnu sliku jer je jebeni državni praznik, tako da smo sve odložili za utorak. Istoga jutra Jovana je dobila temperaturu, celog dana ona odvratna 37.x (gde je x manje od 5) koju je svojevremeno vukla danima pre nego što su joj dijagnostikovali ALL. I povraćanje … isto kao i onda. Čekanje na utorak pretvorilo se u čekanje Godoa. I naravno Strah … toliko jak da bi mogli da ga namirišete. Noć sam iskoristio kreativno za pisanje FAQ-a na Blogotku. Spavanje je tako precenjeno.

Utorak … Sara mi saopštava novosti … Jovana ima 38.5, glavobolju. U bolnici krvna slika Bogu Hvala (manje vise) ok. Radimo sve moguće i nemoguće analize, snimak glave, jetrine enzime. Snimak pokazuje sinuzitis, jetrini enzimi totalno u kurcu (transaminaze više od 30 puta iznad normale). Doktori nam izlaze u susret da Jovana leži kod kuće a terapiju prima u dnevnoj bolnici. Tražim kristalnu kuglu da vidim kako će ovo proći…

Za dva dana trebalo bi da letim za Miami a ja još uvek ne znam hoću li zaista i ići. Gledam u praznu TO-DO listu na Dashboardu … iGo mape za usa, međunarodna vozačka, osiguranje … treba li mi sve to? Svi, čak i Sara i Jovana teraju me da idem a ja sam pred moralnom dilemom. Kuda skrenuti kod Albukerkija?