Pre izvesnog vremena narezao sam jedan CD specijalno za vožnju. Na njemu se između ostalog nalaze albumi grupa:
The Ramones (Ramonesmania)
Bob Marley (The best of)
Mother love bone (Apple)
Nirvana (Nevermind)
Metallica (Metallica aka black album)
The Cranberries
Blind Melown
U pitanju su većim delom bendovi koji su bili popularni tokom 90-tih (a ja ih naravno slušam i dan danas). Onako, uglavnom malo čvršći zvuk, idealno za furioznu vožnju po auto-putu. Na CD-u sam napisao “Too tough to die” … što je naziv jedne od pesama mojih mladalačkih idola – Ramonesa, ali istovremeno sam želeo (valjda samom sebi) da ukažem i na besmrtnost njihove muzike. Veći deo postave Ramonesa danas nažalost više nije među živima.
Elem, sinoć sam vraćajući se iz Beograda u sitne sate (nešto tipa 03am) pevušeći uz Blind Melonov Soak the Sin skapirao da je i njihova muzika otišla zauvek obzirom da njihov frontmen Shanon Hoon takođe nazalost više nije među živima. Počeo sam da vrtim foldere na CD-u (srećom pa imam komande na volanu) i skapirao sam da niko od bendova koje sam slušao te večeri više nije među živima. Nirvana (Curt Kobain), Blind Melon (Shanon Hoon), Mother Love Bone (Andrew Wood) … svi su već odavno napustili ovaj svet.
Odjednom, začuo sam nekakvo čudno lupkanje, bukalno kao da je neko kratko pokucao na haubu zadnjeg dela mog automobila. Ne verujem u duhove ali … skoro 4am i pogled na mrkli mrak koji vidim iza sebe u retrovizoru … na trenutak sam pomislio da imam nevidljivo društvo na zadnjem sedištu.
Stišao sam muziku i nekako brzo pronašao na disku The Cranberries. Načuljio sam uši ali kucanje više nisam čuo. Dobro je, oni su još uvek među živima 🙂