Novembar u Beogradu

Još malo pa mesec dana od kako sam se zbog neočekivanih životnih okolnosti preselio u Beograd. Otprilike je isto toliko i prošlo od mog prethodnog posta. Ni sada mi iskreno nije preterano do pisanja, ali osećam potrebu zbog svih ljudi koji su se javili da malo napišem šta se dešava i tako to.

Danas je praktično mesec dana od kako je Jovana počela da prima hemoterapiju. U međuvremenu od posledica iste počela je da joj jako opada kosa, tako da smo još jednom morali da se šišamo, ovaj put na “keca”. Takođe svi krvni elementi su joj pali, tako da je sada u teškoj anemiji i u velikoj opasnosti od infekcija pa je osim kada idemo u bolnicu držimo u praktično sterilnim uslovima. Ne znam da li zbog anemije ili same hemoterapije, ona veći deo dana provodi spavajući i primetno je razdražljiva pri pomenu bilo čega što uključuje ustajanje iz kreveta. Uz to ima tahikardiju – ubrzan puls koji nekada ide i do 170 otkucaja u minutu. Trudimo se da joj koliko toliko dignemo raspoloženje, ali to nažalost ide jako teško.

Inače, lečenje leukemije se sprovodi u nekoliko faza, celo lečenje kod dece traje 2 godine, s tim da intezivna terapija traje nekih 6 meseci. Mi smo sada na kraju faze “indukcije”, a kako je ona prošla saznaćemo sutradan kada joj se radi još jedna punkcija koštane srži. Posle toga (ako je sve ok valjda) nastavlja se hemoterapija sa drugim lekovima itd. Iako su mi doktori na početku savetovali da se manem Interneta i izučavanja bolesti, ja ih nisam baš poslušao, tako da sam se nažalost načitao svega i svačega, dobrog i lošeg.

U prethodnom postu pominjao sam mogućnost otvaranja posebnog Bloga gde bi pisao o Jovaninom lečenju. Iako znam da bi moja iskustva bila od neprocenljivog značaja za ostale roditelje čiju decu može zadesiti slična sudbina, rešio sam da ipak ne pišem o tome. Najiskrenije, previše je mučno, a uz to nikada ne znam kako će Jovana jednog dana reagovati pri saznanju da je njen tata opisivao njene muke na tamo nekom Blogu.

Što se života u Beogradu tiče, nemam puno toga da napišem, jer mi se život uglavnom svodi na odlaske u bolnicu, a u danima kada to ne radimo prepodne nekako jako brzo prođe, a uveče moram uz svu muku da sednem za kompjuter i da radim. Neko nažalost mora platiti troškove života u BGD-u, a moji klijenti baš ovih dana imaju jako lepu inspiraciju za smaranje moje malenkosti. Sve u svemu, Beograd teško da sam i video, ako ne računam saobraćajne gužve i smaranje sa parkiranjem. Srećom po mene moj prijatelj Kuki (koji mi je i inače beskrajno pomogao u prvim danima u BGD-u) mi je pozajmio GPS koji sam instalirao u auto, tako da bez mnogo cimanja sa igomyway stižem svuda bez greške.

Toliko za ovo javljanje. U prethodnom postu bilo je 50 komentara, još jednom hvala svima na podršci u ovim teškim danima.